KAKO DO DOKTORATA? LAKO! SLUČAJ MINISTRA STEFANOVIĆA

Autori: dr Uglješa Grušić (docent / lecturer, Univerzitet u Notingemu), dr Branislav Radeljić (vanredni profesor / senior lecturer, Univerzitet Istočni London) i Slobodan Tomić (doktorant, Londonska škola ekonomije i političkih nauka)

NAPOMENA: Sumnjive diplome, prvenstveno one stečene kao plod nepotizma ili korupcije, su među gorućim problemima visokog obrazovanja u Srbiji. Ovaj problem doprinosi teškoćama u kojima se naša zemlja nalazi – negativna selekcija, odliv mozgova, urušavanje sistema vrednosti, neinventivna i nekompetitivna ekonomija itd. Država i društvo moraju njime ozbiljno da se pozabave. Za početak, oni koji krše akademske i pravne norme moraju da odgovaraju. Međutim, nadležne institucije godinama ćute, pa preostaje da se mi kao građani pozabavimo ovim problemom.

Cilj ovog teksta je poziv na odgovornost, a ne lična diskvalifikacija ili nanošenje političke štete. Tokom pisanja teksta konsultovali smo više stručnjaka iz akademskog sveta kako bismo svoje tvrdnje višestruko verifikovali. Tekst se ne bavi političkim kontekstom. Planiramo da u budućnosti nastavimo analizu sumnjivih doktorskih disertacija i master radova javnih ličnosti, iz svih partija. 

Srbija je preplavljena sumnjivim diplomama, kojima se ponose razni političari i partijski funkcioneri. Najpre kao građani, a potom i kao naučnici i prosvetni radnici koji imaju iskustvo u pisanju i mentorisanju doktorskih disertacija, odlučili smo da podvrgnemo stručnoj analizi sumnjive diplome javnih ličnosti. Krećemo od najupadljivijeg i najsvežijeg slučaja – bivšeg predsednika Narodne skupštine Srbije, a sada ministra unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije, Nebojše Stefanovića. Prema zvaničnoj biografiji, ministar Stefanović je 2011. godine stekao zvanje magistra ekonomskih nauka na Megatrend univerzitetu, da bi juna 2013. godine, na istom univerzitetu odbranio doktorat. Tema doktorske disertacije je “Nova uloga strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom (primer grada Beograda)”.

Doktorske studije sa izradom disertacije obično traju od tri do pet godina i odlikuje ih mukotrpni rad i velika posvećenost. Doktorant mora da iščita na stotine naučnih članaka i knjiga, da se detaljno upozna sa stanjem oblasti koju istražuje, da savlada metode naučnog istraživanja i pronađe adekvatan metodološki pristup kako bi realizovao svoj naučni doprinos. Uz sve ovo, od doktoranta se očekuje da daje delove nacrta svoje disertacije mentoru na čitanje i komentarisanje, da posećuje naučne konferencije na kojima izlaže svoj rad i ideje, da taj rad i ideje objavi, da učestvuje u životu naučne zajednice kroz analizu radova drugih doktoranata. Kako je onda ministar Stefanović uspeo da u tako kratkom periodu doktorira, kada smo svakodnevno imali prilike da ga gledamo na televiziji kako rukovodi radom Narodne skupštine?

Na osnovu Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja, Megatrend univerzitet je Anđeli Milivojević, novinarki Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, omogućio uvid u doktorski rad Nebojše Stefanovića, nakon čega je i nama dostavljena kopija. Detaljna analiza pokazuje da rad obiluje plagijatima, što je težak akademski prekršaj, a uz to još ne ispunjava ni uslove za uspešnu doktorsku disertaciju.

Plagijat je čin preuzimanja nečijeg pisanog rada ili ideje bez navođenja izvora, tj. priznavanja tuđeg autorstva. Drugim rečima, plagijat je akademska krađa. Pravila o akademskim prekršajima Londonske škole ekonomije i političkih nauka, na primer, propisuju da svaki pisani rad mora biti delo samog studenta. “Citati se moraju staviti između navodnika ili u poseban paragraf i njihov izvor se mora navesti. Parafrazirani materijal se mora označiti. Povreda ovog zahteva, namerno ili slučajno, ili predstavljanje rada drugih kao svog, je plagijat.” Sankcija za plagijat u doktorskim disertacijama je najstroža od svih akademskih sankcija i podrazumeva nedodeljivanje ili oduzimanje zvanja doktora nauka, uz mogućnost oduzimanja prava na žalbu višem univerzitetskom telu i izbacivanje sa univerziteta.

Univerzitet Harvard pojašnjava, u svom uputstvu o citiranju, da postoje dve vrste plagijata – doslovni i mozaički. Doslovni plagijat je kopiranje tuđih rečenica, a mozaički je preuzimanje delova tuđeg rada uz prepravke kako plagijat ne bi bio identičan originalu. Obe vrste plagijata su strogo kažnjive. Profesor Sima Avramović, dekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i bivši predsednik Saveta Univerziteta u Beogradu, takođe navodi dve vrste plagijata (15. januar 2012, Novosti). Prvi je uzimanje tuđih ideja, a drugi uzimanje delova iz različitih tekstova, bez navođenja autora. Obe vrste plagijata su neprihvatljive i kažnjive, dodao je profesor Avramović, ističući da su društveno-humanističke nauke naročito podložne plagijatima.

Doktorat ministra Stefanovića obiluje plagijatima. Dok su pojedini delovi njegove disertacije doslovno kopirani iz tuđih radova, bez odgovarajućeg navođenja, drugi su “mozaičkog” tipa. Navodimo samo nekoliko iz mnoštva primera:

– na strani 14 ministar Stefanović piše o samoupravi u Italiji i, između ostalog, kaže: “Nadzor nad radom lokalne samouprave, osnosno aktima opština i provincija, vrši nadzorni odbor regije, koji može imati svoje pododbore za određena upravna područja. Odbore čine eksperti…” – preuzeto bez navođenja iz knjige Decentralizacija kao polazište daljeg razvoja Srbije – priručnik, koju su Dejan Vučetić i Dejan Janićijević objavili 2006. godine, koji na strani 94 pišu: “Nadzor nad aktima provincije i opštine sprovodi nadzorni odbor regiona, koji može imati pododbore za različite upravne oblasti. Jedan takav odbor najčešće je sastavljen od eksperata…“;

– na strani 35 ministar Stefanović piše o Moldaviji – preuzeto sa strana 279 i 280 iz zbornikaJačanje lokalne vlasti, koji je uredila Emilia Kandeva 2002. godine, a koji se ovde ne navodi;

– na strani 48 ministar Stefanović piše o Austriji – parafrazirane strane 15 i 16 iz publikacije “Priručnik za uključivanje građana i civilnog društva u procese odlučivanja” autorke Snežane Đorđević iz 2011. godine, koja se ne spominje;

– na strani 57 ministar Stefanović je plagirao deo 16. strane publikacije Lokalna agenda 21: uvod u planiranje održivog razvoja, koju je Slobodan Milutinović objavio 2004. godine;

– na strani 59 ministar Stefanović piše sledeće: “Nerazvijene zemlje su osetljive na ograničenja u privrednom razvoju, jer su suočene sa nedostatkom potrebnih resursa, posebno kapitala i novih tehnologija”. Ovo je kopirano iz teksta Milane Mrkalj “Menadžment u funkciji održivog razvoja” iz 2012. godine, gde na strani 468 piše: “Nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju su posebno osetljive na ograničenja koja njihovom privrednom razvoju postavlja ubrzani rast populacije i nedostatak potrebnih resursa, najčešće tehnologije i kapitala“;

– na strani 61 ministar Stefanović započinje novo poglavlje tako što kaže: “Osnovni uslov za efikasan menadžmenta (sic!) je demokratizacija upravljanja i angažovanje sposobnih kadrova za izvršavanje kompleksnih poslova i zadataka u lokalnim samoupravama”. Ovo je prepisano iz rezimea teksta Mehmeda Avdagića, Maje Radić i Dževade Avdagić “Demokratizacija menadžmenta u procesima promjena” iz 2012. godine u kojem stoji: “Jedan od osnovnih uslova za djelovanje menadžmenta promjena je demokratizacija upravljanja i okupljanje najsposobnijih kadrova za izvršavanje delegiranih poslova i zadataka“;

– na strani 77 rad ministra Stefanovića sadrži plagirane delove iz knjige Modeli lokalne organizacije lokalne samouprave: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Srbija, koju su uredili Zdravka Zlokapa i Dušan Damjanović 2008. godine;

– na strani 120 ministar Stefanović piše: “Najveće učešće javnih prihoda imaju Švedska (60%), Francuska (54%), i Danska (49%), dok najniže (ispod 20%) imaju Nemačka, Italija, Irska…” – svi ovi podaci su prepisani sa strane 27 iz zbornika Reforma sistema finansiranja lokalne samouprave, koji su uredili Antony Levitas i Gábor Péteri, a objavljen je 2004. godine, i ovde se ne navodi; takođe, ministar Stefanović na istoj strani dodaje “Učešće sopstvenih javnih prihoda u ukupnim lokalnim prihodima je ispod 25% u većini savremenih država (Mađarskoj – 32%, Poljska – 33%, Slovenija – 34%…” – svi ovi podaci su opet plagirani sa strane 28 iz gore navedenog zbornika;

– na strani 146 ministar Stefanović je plagirao uvodne delove sa strane 257 članka “Organizacione mogućnosti za poboljšanje procesa upravljanja ljudskim resursima u državnoj upravi” Srđana Isakovića i Lidije Marković iz 2012. godine; njegova čitava dalja diskusija o pobrojanim instrumentima je preuzeta iz ove publikacije;

– na strani 149 ministar Stefanović je preuzeo deo prvog pasusa sa strane 10 iz knjige Lokalni ekonomski razvoj – evropski putokaz ka modernoj lokalnoj samoupravi, koju su Vanesa Belkić i Milica Hrnjez objavile 2010. godine, a ovde se ne spominje;

– na strani 170 ministar Stefanović je plagirao tekst sa 74. strane knjige Efikasan opštinski menadžer, koju je izdao CeSID 2007. godine.

Većina gore pomenutih publikacija čak nije ni navedena u spisku literature na kraju ministrovog rada.

Što se tiče ostalih kriterijuma neophodnih za uspešnu doktorsku disertaciju, ostaje nejasno kako je ministar Stefanović stekao pravo da brani doktorat samo dve godine nakon sticanja zvanja mastera. Pravilnik o postupku primene i uslovima za odbranu doktorske disetacije Megatrend univerziteta propisuje da kandidat “pravo da brani doktorsku disertaciju stiče u VI semestru” pošto “položi sve ispite propisane nastavnim planom i programom doktorskih studija” (član 2). Pošto je ministar Stefanović okončao master studije tokom 2011. godine, on u trenutku odbrane doktorske disertacije nije mogao imati više od pet celih semestara provedenih na doktorskim studijama.

Ministrov rad ne ispunjava ni minimalne tehničke standarde. Doktorat sadrži nedopustivo mali broj fusnota u samom tekstu, samo 41, od kojih čak 29 upućuje na svega dva zbornika radova o uporednim iskustvima lokalnih samouprava koje je izdala Magna Agenda. Jednako je problematično i to što se autor u radu poziva na izvore koje ne navodi konkretno (navodimo jedan od brojnih primera – na strani 58 ministar Stefanović kaže “Evropska komisija je 2001. godine usvojila novu strategiju održivog razvoja, koja je razmatrana na više sastanaka u narednom periodu”, ali ne precizira na koju strategiju i sastanke misli).

Rad ministra Stefanovića je daleko ispod standarda doktorata u pogledu sadržine i naučnog doprinosa. On ne nudi pregled stanja svoje naučne discipline, ne objašnjava ključne debate i dosadašnje empirijske nalaze, ne objašnjava glavne argumente i kako njegov rad pravi korak dalje u nauci (kroz otkrivanje novih zakonitosti, dokazivanje, opovrgavanje ili reformulisanje dominantnih teorija, iznošenje originalnih empirijskih nalaza koji daju relevantne zaključke itd.). Kako je onda moguće da je komisija odobrila jedan takav rad imajući u vidu da pravilnik Megatrenda propisuje da “Doktorska disertacija treba da sintetizuje iprimeni stečena znanja da bi se, uz originalan naučni doprinos oblasti kojoj pripada tema doktorske disertacije, rešio konkretan teorijski ili praktičan ekonomski problem. Doktorska disertacija sadrži pregled dosadašnjih naučnih dostignuća iz oblasti kojoj tema pripada a na kojima će kandidat graditi naučni doprinos oblasti” (član 10)?

Dalje, tema doktorata ne odgovara u potpunosti onome što je u njemu i napisano. U naslovu disertacije grad Beograd je naveden kao studija slučaja. Međutim, sadržaj ukazuje da se samo jedno od 16 poglavlja konkretno bavi Beogradom (13. poglavlje je u sadržaju najavljeno pod nazivom “Istraživanje – studija slučaja na primeru grada Beograda”). Da iznenađenje bude veće, stvarni naziv poglavlja 13, koje počinje na strani 148 disertacije, je drugačiji! Ono glasi: “Upravljanje ekonomskim razvojem lokalne samouprave u Srbiji”. Budući da nijedno poglavlje nije fokusirano na grad Beograd, rad ministra Stefanovića ne zadovoljava uslov koherentnosti jer se njegova tema i ono što je zapravo napisano ne poklapaju.

Po pitanju metodologije, autor navodi na strani 11 da će primeniti “deduktivni, induktivni, komparativni, sintetički, i analitički metod”, bez objašnjavanja kako će svaki od njih biti korišćen, niti njihove prednosti i mane u datom kontekstu. A onda se kaže da će se koristiti i “multipla multivarijantna regresiona analiza ili Spirmanova formula, u zavisnosti od fenomena”. Ukratko, regresiona analiza je kvantitativna metoda kojom se meri uticaj jednog ili više faktora na određeni fenomen. Da bi se sprovela, potrebni su podaci koji predstavljaju indikatore tih faktora. Međutim, u Stefanovićevom radu ne postoji nijedan deo sa takvim kvantitativnim podacima, pa logično – nema ni regresione analize.

Rad, međutim, obiluje površnim i suvišnim prepričavanjem iskustava lokalnih samouprava drugih evropskih zemalja, koje je daleko od ozbiljne komparativne analize. Čitav doktorat je zapravo deskriptivnog karaktera, sa eklektičkim spajanjem raznih opisa koji niti daju smislenu celinu, niti sadrže istraživačku vrednost. Autor ne navodi kako je došao do hipoteza, zašto su one bitne, niti izvodi njihove provere i valjane analize. Neke od “hipoteza” su čiste tautologije (na primer, “efikasnija lokalna samouprava – veća ekonomičnost u radu”). Stoga zvuči neverovatno da Profesor Mića Jovanović, rektor Megatrenda, daje disertaciju ministra Stefanovića svojim doktorantima “kao primer izuzetno dobrog rada, posebno u oblasti metodologije naučnog istraživanja” (30. april 2014, Pressonline).

Poenta ovog teksta nije da dobar političar ili partijski funkcioner treba da ima dobar doktorat, već poziv na odgovornost. Osoba koja je spremna da “progura” kao doktorat naučno bezvredan rad koji ne ispunjava minimalne kriterijume nije podobna da obavlja javnu funkciju. Pristupanje Evropskoj uniji je strateški prioritet Vlade Srbije. Ugledajmo se onda na evropske primere. Anet Šavan, bivši nemački savezni ministar obrazovanja, je morala da podnese ostavku u februaru 2013. godine, nakon što je dokazano da je plagirala doktorat. Istu sudbinu je 2011. godine doživeo i Karl-Teodor zu Gutenberg, tadašnji nemački ministar odbrane i najbliži saradnik kancelarke Angele Merkel. U Mađarskoj se sličan slučaj desio sa bivšim predsednikom Pal Šmitom 2010. godine. U svom ekspozeu Narodnoj skupštini, predsednik Vlade Aleksandar Vućić naveo je da je zabrinjavajuće što “školovani kadar koji ostaje [u Srbiji] u velikoj meri ima diplome sumnjivog kvaliteta zahvaljujući urušenom obrazovnom sistemu”. Evo prilike da predsednik Vlade i ostale nadležne institucije reaguju, i reči potkrepe delima.

Peščanik.net, 01.06.2014.

Volšebna ćeretavost jednog rječnika

Današnji Večernjak najavljuje "Srpsko-hrvatski objasnidbeni rječnik” (ili na srpskom "Srpsko-hrvatski eksplikativni rječnik") Marka Samardžije "izrađen za pripadnike hrvatske jezične zajednice kao pomagalo u situacijama kad ushtjednu razumjeti malo zahtjevniji tekst na srpskome". U naslovu članka se spominju dvije riječi koje se mogu naučiti iz ovog pomagala: volšeban i rasejanje, a u dijelu teksta koji se može vidjeti besplatno još i ćeretav, kolovoz, koralski, nezlobiv, nipodaštavati, nizija, pokondirenost, polezan, politikolog te žrebovati.

Moram priznati da ja, "pripadnik srpske jezične zajednice", nemam pojma šta znače riječi nezlobiv i ćeretav, a nisam  siguran ni za polezan i volšeban, te da riječi koralski i žrebovati prepoznajem samo kao čudne verzije (hrvatskih?) riječi koralni i 
žr(ij)ebati. Srećom se za točno polovicu nepoznatih riječi mogu osloniti na stari dobri nepokondireni Hrvatski jezični portal, koji ima natuknice za volšeban i ćeretav. 

Zgodno i lijepo je to, učiti "srpski" iz hrvatskih rječnika, iako je u pitanju vrsta učenja za koju ne postoji ime, pa je nijedan rječnik, ma koliko eksplikativan, ne može objasniti.

Marko Simonović 

O jednom dugom pogledu Tereze Kesovije

Prijatelji stari, gde sam

i šta se to mene tiče?

S Terazija vila kliče 

"Gde si, srpski Dubrovniče"

Dežulović & Lucič

"Gledala sam Terezu Kesoviju u Žikinoj šarenici", reče mi Tijana nedavno. To dođe kao da je rekla: "Gledala sam Thompsona u Guči" ili "Gledala sam Partibrejkerse u Gadžinom Hanu". Osim što su mi Thompson i Partibrejkersi nekako likovi iz sadašnjosti, dok sam za Terezu znao samo kao za neku pevačicu iz prošlosti koja je bila jako poznata, ali se onda devedesetih aktivno onesvešćivala od ljubavi pred Tuđmanom, pa su je u Srbiji malo potisnuli. Ako dobro shvatam, Tereza je generaciji mojih roditelja u nekom statusu kao bivša ljubav sa kojom su imali dugu vezu i sa kojom bi ostali u korektnim odnosima, ali se ona posle zamonašila. Ili postala striptizeta, svejedno.

Ali evo, danas, nakon što sam pogledao sve priloge o Terezinom povratku u Beograd, izgleda mi kao da smo sve vreme samo čekali da dođe Tereza i proglasi da je rat konačno gotov, da je ljubav pobedila mržnju. Tako ti je to sa Terezama, sve ti objasne, pa ti još i unazad objasne.

Samo mene tu fascinira jedna druga stvar: sva ta rodnost cele situacije. Tereza je nekako sva žena, čak ima i tu kuću (zapravo vikendica, koju su joj srušili Crnogorci) o kojoj priča kao da je u pitanju bilo ognjište nad kojim je majčinski bdila. Terezu u Srbiju zapravo dovodi jedna Natalija, ovde o njoj govore tri žene (mada se pojavljuje i jedan beli i nemušti Đorđe Marjanović). Tereza kao svoje beogradske prijatelje spominje i Nadu Knežević i Senku i Biseru Veletanlić i Lolu Novaković. Nekako kao da je ovaj ceo događaj zapravo potpuno ženski, samo niko o tome ne govori, jer niko ne kapira ili ne želi da ubije magiju.

Samo najženskija stvar u ovoj komplikovanoj vezi desila se pet godina pre "povratka". Tada je jedna Novinarka iz Beograda (NiB) otišla u Dubrovnik i napravila intervju sa Terezom Kesovijom. Tu se od negde 27:00 dešava jedna potpuno suludo trashy scena, gde NiB nakon nekoliko intimnih pitanja poteže pitanje da li je Tereza dok su razgovarale "imala osećaj" da je NiB jelte "novinarka iz Beograda", na šta joj se Tereza kune Bogom da ga nije imala, nakon čega se svi naježe i svima se oči napune suzama, ali se NiB i Tereza i dalje uporno gledaju u oči. I to je taj trenutak, koliko god suludo i isforsirano započet, kada se meni čini da se jedna pred drugom nalaze sve žene, koje ne razumeju i ne veruju da je sve došlo dotle dokle je došlo. Takav pogled nikada ne bi mogao da postoji između dva muškarca ili između žene i muškarca (ne u smislu da je to sudbina, nego u smislu da je to Balkan). E sad, sve što se dalje dešava jeste povratak iz tog kratkog ženskog pakta u stari dobri svet ("Šta ćeš, valjda tako mora bit"), u kome postoje političari (važni muškarci u odelima), u kome postoje vojske (pune muškaraca) koje se oforme i bore u ime naroda (vođenih očevima nacija, nikada majkama). I tu se Tereza, uvek već politička, a da to ne shvata, povlači u čauru apolitičnog umetnika ("Dokle god se bude pjesma tumačila na način da služi politici, dotle će živjeti zlo"). 

And so it is. Tereza je lepo potcrtala granicu između politike i onoga na šta ona kao umetnik i žena može uticati. Žene su suprotno od politike, žene su "drugo" politike. Merima "Pevala sam ja i Josipu Brozu, pa što ne bi i Slobodanu, našem divnom predsedniku i čoveku!" Njegomir je na koncertu neka druga Merima Njegomir. Žene (i umetnici) su tu da šire ljubav, mašnice i leptiriće, i neodgovorno apstraktne ideje ("Mir, mir, mir... i da se volimo.. strašno"). Ono što je isključeno jeste da se dovede u pitanje ijedna kategorija na kojoj su bile definisane zaraćene strane. Ne, Tereza je savršeno kompetentna u novom parcelisanju i nije se nijednom saplela ni o državne ni o etničke ni o verske granice, nešto što meni nikad ne uspeva. "Mi smo jednostavno sudbinski vezani. Mi ne možemo pomaknuti granice naših zemalja." Ne možemo, draga moja Tereza, ne možemo pomaknuti nijedne granice, a naročito ako mislimo da su te granice organske ili bogom dane ili naša suština i/ili sudbina. I ako nam dug i dirnut pogled seže do onoga što sedi ispred nas. U publici ili otherwise.

A Srbi i Hrvati (da ne kažem "Srbi" i "Hrvati", neko bi se mogao uvrediti) ostaće ljubavni roman u nastavcima, jer koliko god da se udalje i šta god jedni drugima da urade, uvek će moći da se nađu za 25 godina i na svom zajedničkom jeziku jedni drugima ispričaju svoju ljudsku priču i dožive je petsto puta intenzivnije nego da se prvo nisu mrzeli. Da ne kažem žensku. I da ne kažem otpevaju.

Parada Irelevantnosti Irelevantnih Razlika

Moramo se suprotstaviti ljudima koji misle 'Ja sam ovo, ja sam ono' i koji štaviše to čine u psihoanalitičkim okvirima (povezujući sve sa svojim detinjstvom i sudbinom), misleći u neverovatnim i nepouzdanim okvirima: ne znam šta sam - morao bih da istražujem i eksperimentišem sa toliko stvari na nenarcistički i needipalan način - nijedan gej ne može sa sigurnošću reći 'Ja sam gej'.

Gilles Deleuze

[…] no "gay liberation movement" is possible as long as homosexuality is caught up in a relation of exclusive disjunction with heterosexuality, a relation that ascribes them both to a common Oedipal and castrating stock, charged with ensuring only their differentiation in two noncommunicating series, instead of bringing to light their reciprocal inclusion and their transverse communication in the decoded flows of desire […]

 Deleuze & Guattari

Dan posle Prajda 2011

Svi ga već vidimo. Van povorke će biti_bilo gadno i neprijatno, neki će ljudi biti povređeni, Srbija će se čuditi koga se to branilo ogromnom silom i ordijom od njenih para i zašto taj Zapad kog đavola toliko insistira na tome da 500 pedera (jer ne zna ti Srbija izgovoriti LGBT) prošeta baš tu, baš tada, pa onda nigde i nikad do sledeće godine u isto vreme. U povorci će pak biti_bilo veličanstveno i duhovito, ljudi će imati utisak da su napravili istoriju, i da su se za kratko našli među svojima i normalnima.

Onda će se svi dohvatiti medija i početi da tolkuju ono što se dogodilo kao svoju pobedu: organizatori (i LGBT) će pobediti zato što je Prajd održan, nasilje će pobediti zato što se i ono održalo (a negde će se već održati), Đilas će pobediti zato što told you so, Tadić će pobediti zato što postoje stvari koje nasilnici nisu srušili.

A tako će biti i 2012. i 2013. i vazda, a život LGBT ljudi će biti onoliko nemoguć koliko je vazda bio. To je zato što Parada (!) ponosa (!) govori jednim jezikom koji, ako ga već ne razumeš, nećeš ga naučiti od Parade, a ako ga pak već razumeš, ne treba ti Parada ponosa.

Parada u Srbiji jeste i ostaje jedan sumnjivi uvozni proizvod na nečitljivim uputstvom na lošem srpskom. Uputstvom kojim ne znam zašto bi se neko baktao.

Sve kreće naopako već kod imena. Zna se bre šta je parada i šta je ponos.

Kakva bre parada?

Kakva bre parada za ljudska prava? To prosto nema smisla u Srbiji. Ne možeš na paradi bilo čega tražiti pravo da te ostave da živiš, da te ne pretuku i ne razbaštine i ne ostave bez prihoda, ne možeš na paradi da menjaš nepravedno društvo u pravedno.

Ali nije to sve. Ne možeš ni tek tako da podržavaš nečiju paradu. Parada po definiciji nije događaj za simpatizere sa bezinteresnim dopadanjem. Parada je mesto gde se ljudi okupljaju zbog zajedničkog ukusa i afiniteta. Parada je mesto istosti i ujedinjenosti jedne zajednice, ne mesto gde se okupljaju oni koji misle da tu zajednicu niko ne treba da prebija, onako, bezinteresno, prosto jer ne treba. 

Zamislite sredovečnog profesora hemije iz Sopota koji ide na Prajd zato što misli da nije lepo da se neko bije zato što je LGBT. Ne zato što zna nekog geja/lezbejku/bija/transroda, ne, samo zato što misli da je to glupo. A sad zamislite nešto zamislivo da biste primetili razliku.

Parada je, lepo naš jezik kaže, kad se nečim paradira - kad se nešto pokazuje iz obesti i zabave. Parada je stvar iz domena dokolice. I dok god se to bude zvalo parada, biće ljudi koji insistiraju da oni ne paradiraju zbog svega što jesu i imaće određeno pravo.

Kakav bre ponos?

Ideja ponosa je još uvezenija i još manje razumljiva. Amerima je potrebno da njihovi roditelji budu ponosni na to kako su ispali. I u Americi se (tih šezdesetih i sedamdesetih) tačno zna(lo) šta sve možeš biti i na šta od toga smeš da budeš ponosan. Prajd je u tom smislu imao bar dve misije: (1) da pokaže svima da gejevi postoje kao opcija i (2) da stavi homoseksualnost na spisak stvari ne koje možeš biti ponosan. Jasna stvar.

U Srbiji 2011. je potreba za ovim ekstremnim sportom mnogo manje očigledna. Prvo, svi znaju da LGBT ljudi postoje i da ih je "između 3 i 100%" (vratiću se na ovo na kraju). Drugo, mi smo društvo u kome i te kako postoje stvari koje bez problema možeš biti,  a da ti niko ne da za pravo da budeš ponosan na njih, a da opet nikom ne pada na pamet da te zbog njih tuče (čiča i mlada devojka, nevenčani parovi, švaleracije, vanbračna deca, you name it).

I jedno i drugo su razlozi da se svaka borba za jednaka prava započne sa sasvim drugog mesta, a bome i završi na drugom mestu od onoga na kom se to dešavalo po raznim zapadima. U tom smislu, ako je Srbija zbog nečeg bedna i zaostala, to nije zato što u njoj ne može da se održi čestiti Prajd, već zato što svi koji se bave njenom boljom budućnošću tu budućnost vide ili kao povratak mitologizovane prošlosti (pozdrav ekipi iz Dveri) ili kao dolazak sadašnjosti mitologizovanog Zapada (pozdrav Drugoj Srbiji i organizatorima Prajda). Drugim rečima, kao i obično, najveći problem je kreativnost.

Uostalom, i to nija zanemariva prednost, mi možemo i da pogledamo zemlje koje su stigle "tamo" i meni je čast da vam kratko raportiram iz jedne takve.

Šta je cilj prajdova? iliti Šta bre da se upiše u Veliku Knjigu Ljudskih Mogućnosti?

Ja, bojim se, živim u zemlji gde su prajdovi isprajdovali svoje i gde je njihov cilj postignut - u rigidne definicije mogućih seksualnosti dodati su i oni_koji_vole_isto i oni_koji_vole_oba, sašivene su uniforme, pokačene su zastave na mestima okupljanja i svako zna šta je i na šta mu/joj se diže i svako je svoju preferenciju raportirao široj zajednici. Preferencija je ironično adekvatna reč - nije bitno koga voliš, nije bitno ni s kim spavaš, bitno je samo na šta se ložiš. Potrošački mentalitet at its best.

Ja ne želim takvu budućnost za Srbiju. Ako već moramo da je menjamo (a ja se slažem da moramo), ne moramo u tom pravcu i prekopiranim sredstvima. Ne treba da bude cilj da svako može da maše svojom malom ličnom preferencijom za određene genitalije oko koje je sazidao ceo svoj identitet. Nema tu šta da se legitimizuje još i to (i to i to) kao legitimna orijentacija. legitimna je bre svaka legalna orijentacija. Legitimna je i Vučelićeva orijentacija na pevaljke, legitimna je i orijentacija pevaljki na mafijaše jer one time što imaju seks sa mafijašima ne krše nijedan zakon.

Drugim rečima, Prajd je, nažalost, saying yes to the game. Prajd priznaje da je mnogo bitno koje genitalije nas više zanimaju i da treba da branimo svoje pravo da nas zanimaju baš te koje nas zanimaju.

Ja želim da predložim radikalno drugačiji pristup - treba da se borimo za opšte pravo da nas zanimaju bilo koje punoletne i razumne genitalije, i za pravo da sa tim genitalijama opštimo ako se one sa time slažu, a da nam zbog toga niko ne čini život nemogućim jer to nema veze ni sa kim drugim. Da, borba i za Vučelićevu i pevaljsku želju (sa njihovom saglasnošću ili bez nje) je tu ključni sastojak.

Parada Irelevantnosti Irelevantnih Razlika

To je jedna dugo ignorisana očiglednost: to s kim spavamo i na šta nam se diže irelevantno je za širu zajednicu dok god je legalno. 
Da bi se desilo priznanje te očiglednosti nije potrebna jednokratna Parada Ponosa Na Jednu Ili Četiri Od Milion Mogućih Seksualnosti (Prajd) nego kontinuirana Parada Irelevantnosti Irelevantnih Razlika (PIIR).

Mislim da je konačno vreme da pocepamo trake sa crtežima genitalija koje su nam/smo si pokačili i dogovorimo se da nema tu ništa socijalno relevantno i sveto i definišuće i da nije gej ok, nego je sve u  kontinuumu od kaluđerske želje za neželjom, preko Karleušine želje za mafiozom do moje želje za nefalocentričnim extended_cuddlingom em ok, em socijalno irelevantno. 
Tek kad prestanemo da budemo deo tih "između 3 i 100%" ili njegove dopune do celine, moći ćemo da zamislimo kako je živeti u zajednici različitih i ravnopravnih jedinstvenih ljudi. PIIR u tom smislu znači jedno veliko odbijanje igre koju nameću i LGBT i njihovi mrzitelji (i sasvim je nebitno ko je prvi počeo). PIIR se dobrim delom sastoji iz neophodnog komplikovanja pojednostavljene slike koju nameće sadašnji diskurs. 
Drugim rečima, krajnje je vreme da se "mi liberalni" dobrovoljno i strateški "pocepamo" i priznamo svoju ne-istost, kako bismo mogli da ukažemo na beskrajne kontradikcije "njih neliberalnih". Ako LGBT strateški napuste poziciju manjine i postanu deo većine, ako se dogovorimo da smo mi svi ljudi koji imaju tela i neku vrstu seksualne želje, neku potrebu da nekako dodirujemo i budemo dodirnuti, onda možemo da pitamo kako su za SPC gejevi (or, as I like to call them, "gejevi") uopšte kategorija, kako su različiti različiti od preljubnika i onanista i onih što žive nevenčani i da li Dveri i Crkva i navijači i Naši imaju isti stav prema oralnom i analnom i grupnom heteroseksualnom seksu  i zašto je nemoral svuda, ali je fizičko nasilje opcija samo kada je "homoseksualizam" u pitanju i kako to da niko ne upada na splavove i pena-žurke da tamo uteruje pravoslavlje i javni moral. 

Ali nije to sve. Dok god se ne dogovorimo da će svet za koji se borimo nekako morati da inkorporira i Palmu i Đilasa i sve batice koji na njemu žive, politika oslobađanja LGBT-ja će ličiti na politiku naše vlade prema Kosovu - bavićemo se samo manjinom u nadi da će se većina spontano prilagoditi ili iseliti ili ispariti.

Učesnici PIIR-a se kao i svi ostali bave pitanjem: "Šta će reći svet?". Ali ne svet definisan kao stričevi, komšinice i koleginice koje pitaju kad će da zakmeči, niti svet definisan kao Zapad u kome je sloboda osvojena, već svet kao komplikovana realnost u kojoj živimo i mi i Palma i batice, svet kao zajednička kuća koju možemo menjati samo iznutra. I taj svet će reći ono što ga mi naučimo da kaže.

Ako je Prajd manifestacija visokog rizika, PIIR je manifestacija visoke odgovornosti, jer se održava gde god da se nađu ljudi koji su odlučili da u njoj učestvuju. I zato je bitno da se svuda nađemo i da svuda komplikujemo i ukazujemo. 

Ali PIIR se brani i na Prajdu?

Vaistinu. PIIR je svugde gde ljudi razmišljaju. PIIR je na mnogim poljima već počeo. Ako je na prošlogodišnjem Prajdu bilo 20 ljudi koje znam, onda je 18 bilo "strejt", a dvoje "LGBT".

Ali dva su tu problema zbog kojih nijedan prajd ne može biti PIIR:

(1) Ovih 18 je mislilo da je to što se tu dešava imalo više veze sa ovo dvoje nego sa njima samima. I to će zauvek ostati problem sa neizgovorivom "Paradom Ponosa LGBT osoba" koja se brzo prevede u "Gaj paradu" (čak i od strane vicepremijera Dačića). Ima tu nešto kapitalističkog individualizma što nas sprečava da priznamo da javne stvari uvek radimo za svet, i za one koji postoje a ne znamo ih ,i za one koji će tek da postoje.

(2) Prajd se održava tad i tad i tu i tu i kao takav nosi sa sobom opasnost da se pretvori u neku ekstemnu verziju Osmog marta, folklornu i potpuno odvojenu od realnosti. I kao i kod svega ekstremnog, ljudi će sa zadovoljstvom pripremiti kokice i ispratiti sve zanimljive okršaje, ali će se, kao i kod svakog osmog marta, devetog, desetog i jedeanestog marta ponašati kao da osmog nikada nije ni bilo.

Jerbo nije mudro sve što je zagarantovano ustavom
 
Da se razumemo, Prajd ima ustavom zagarantovano pravo da se desi i država ima učiniti sve da se to pravo ispoštuje. Ali to što nešto ima pravo da se desi još uvek ne znači da je dobro da se desi. Meni je ustavom zagarantovano pravo da štrajkujem glađu dok mi se ne omogući da letim, čak i da umrem od te iste gladi, ali to još uvek ne znači da to treba i da uradim. Ta akcija ne bi bila održiva.

Ja sve nešto mislim da Prajd ne treba da se održi jer je jednako tako neodrživ, održao se ili ne, zato što je potpuno nečitljiv društvu u kome bi se održao.

To neodržavanje nipošto ne sme da bude zbog zabrane od strane države (jer bi onda država indeed kapitulirala pred nasilnicima). Potrebno je da se organizatori zgledaju, urade cost-benefit analizu, odustanu od ove akcije i smisle nešto drugo, nešto divlje, nešto održivo: nešto što će za promenu promeniti Srbiju.

Eto, to je bilo sve o svetu u kome postoji šansa da se organizatori predomisle. A pošto neće, na svakom od nas je da odluči da li njegovo/njeno pojavljivanje tamo korisno ili nekorisno. I šta god da odlučimo i šta god da se desi tog 2. oktobra - dajmo se insPIIRisati!

Makedonija promenila ime u Grčka - "Evo im krađa identiteta"

(Članak submittovan Njuzu, još nikad objavljen)

ATINA (do juče SKOPLJE), 18. jul 2011. (Njuz) Na iznenađenje građana i međunarodne javnosti, glavni grad Grčke (do juče Makedonija) osvanuo je jutros pod novim imenom i sa novim zastavama na državnim institucijama. Na juče održanoj tajnoj sednici Sobranija (od danas Helenski Parlament) donesen je Zakon o Opštoj Rehelenizaciji, koji je stupio na snagu u ponoć. Kako saznajemo, procena je da je sada pravi trenutak da se južnom susedu, koji se već mesecima bori sa ekonomskom krizom, zada sudbonosni udarac u dvadesetogodišnjoj političkoj i diplomatskoj borbi oko imena i identiteta, koja je nedavno ponovo kulminirala podizanjem spomenika Darku Pančevu u Atini.

"Hteli su krađu identiteta, dobili su je", izjavio je za Njuz Jorgos Papandreu (do juče Nikola Gruevski), moleći nas da ovu izjavu ne objavljujemo (ups). Papandreu je, zajedno sa ostalim članovima Vlade u ponoć promenio ime.

"Zasad su promenjena imena države, glavnog grada i svih visokih funkcionera, kao i zastava i himna", kaže Antigona Papadopulu iz Koordinacionog tela za rehelenizaciju, koje se bavi sprovođenjem novog zakona. "Jezik u prvoj fazi ostaje isti, a građanima je dat zakonski rok od dva meseca da rehelenizuju svoja imena  u bilo kom dimosu (opštini) na teritoriji Grčke. Isti rok važi za zamenu denara za nove grčke drahme", dodaje ona. Kako saznaje Njuz, u Koodinacionom telu se vodi lobistička bitka između Tetova i Kumanova oko toga koji od ovih gradova će preuzeti ime Solun.

Jorgos Papandreu na prezentaciji nove zastave

Iako vidno iznenađeni, dojučerašnji Makedonci uglavnom pozitivno reaguju na promenu imena. "Situacija je postajala bezizlazna. Mi Mak..Grci smo uvek bili ponosan i snalažljiv narod. Eto im sad, nek se samo njihov sever zove Makedonija. Neka promene ime cele zemlje u Makedonija ako hoće", kaže vidno uzbuđen Vasilis Stefanopulos, nekadašnji pevač grupe Leb i Sol.

Evropska Komisija pokušala je da jutros na hitnoj sednici donese rezoluciju u kojoj bi osudila ovaj potez grčke strane, ali u ovome nije uspela zbog mnoštva terminoloških nedoumica.

Akademik dr Ivan Klajn, eminentni lingvista i stručnjak iz oblasti nedoumica, kaže za Njuz da ovo nije nova situacija. "I Severna i Južna Koreja same sebe nazivaju Korejom, a tako je bilo i sa dve Nemačke. Mislim da naš jezik i u ovom slučaju treba da se postavi demokratski i geografski - tako što će se bivša jugoslovenska republika od sada zvati Severna Grčka", ističe Klajn.

Zauzeta restauracijom glavnog grada i ekonomskom krizom, (Južna) Grčka zasad nije reagovala na potez severnog suseda.

Marko Simonović

Tijana Žakula

Srebrenica u ručnom prtljagu iliti O sramoti što smo ljudi*

"If the ethical moves us beyond bad conscience, it is because bad conscience is, after all, only a negative version of narcissism, and so also a form of narcissism."

Judith Butler (feat. Levinas), Precarious Life

"I meant to write about death, only life came breaking in as usual."

Virginia Woolf, Diary, 17 February 1922

Da se odmah dogovorimo, ja se ovde usuđujem da pišem o nečemu što me na svaki način prevazilazi  zato što mislim da postoji opasna tendencija sedenja u comfort-zoni i pričanja samo o stvarima za koje smo "kompetentni". Za Srebrenicu niko nije "kompetentan" i niko nikada neće ponuditi neko "objašnjenje" ili "rešenje" koje će nas osloboditi Srebrenice. Srebrenica je tu da ostane i zato je najbolje da ostane u onom delu naše svesti iz koga može da nam pomogne da uradimo nešto dobro. Ovaj tekst je moj pokušaj da Srebrenicu izvučem na takvo mesto.

Seljenje Srebrenice na Mars

Srebrenica se u (drugoj) Srbiji, čini mi se, olako prepušta "drugima" na dva kobna načina. Žaljenje za žrtvama se prepušta preživelim srebreničkim ženama, a odgovornost za to što se dogodilo se prepušta nekim_monstruoznim_bićima_koja_ne_poznajemo, predvođenim Ratkom_Mladićem_koga_takođe_ne_poznajemo. Jedine legitimne žrtve su tako postale neke ogorčene i zabrađene muslimanske žene koje žive u gradu u kome su pobijeni svi muškarci, ograđene zidom strašnog iskustva kome mi nemamo kako da pristupimo. Počinioci su pak neki bradati pijani kreteni koji su odvojili i pobili sve muškarce u jednom gradu (cap-cap; i još jednim slovima: одвојили и побили све мушкарце у једном граду - цап-цап) zato što im je Ratko tako rekao. I iako znamo ko nam je tu bliži i koga se gadimo, i jedni i drugi su strana i egzotična bića koja mi nikada ne bismo mogli biti.

Srebrenica preko Drine, za nama, pred nama i pored nas

Ovo dizanje ruku od učešća nije nikako iznenađujuće - mi_iz_Srbije imamo kompleksan zadatak postavljanja u odnosu na Srebrenicu. Nama s jedne strane treba braniti svoju zemlju u međunarodnom kontekstu, braniti je od uprošćene verzije rata, gde smo mi agresor i arhi-govedo (pre svega pred arhi-neinformisanom, ali zato osuđujućom Holandijom) jer, realno, Slobino neučestvovanje_u_sukobu jeste bilo stvarnost za 99% ljudi u Srbiji i taj Ratko i Radovan nikada nisu dobili mandat građana Srbije (tada zemlje u miru). Drugim rečima, naša zemlja ne sme biti kažnjavana zbog stvari koje su se dogodile, a njeni građani ih dobrim delom nisu bili svesni, niti zbog stvari oko kojih su neki od tih građana vatreno navijali nemajući pojma ko zapravo igra. Ne sme biti kažnjavana od strane Amerike i Evrope, koje su do guše u Avganistanu, Iraku i Libiji as we speak, ne sada i ne ovde. 
Ova odbrana od primitivne verzije odgovornosti je bitna ne zato što je naš posao da spiramo ljage sa sebe (predsedniče), već zato što nam treba sva radna memorija koju možemo da sakupimo da bismo  se suočili sa pravim etičkim zadatkom. Jer tek kada se izvučemo iz tupavog blame game-a koji nam nameću "civilizovane" nacije koje tako nešto nikad ne bi mogle i ne razumeju "kakvi su to ljudi", kada ispričamo priču jedne nacije koja je tokom tog rata uglavnom svakog jutra išla u školu i na posao i pokušavala da preživi, onda ćemo možda moći da pogledamo na Srebrenicu ne kao događaj na Marsu na koji smo mi slučajno ovlaš uticali, nego kao na zločin koji su neki stvarni ljudi počinili nad drugim  stvarnim ljudima, pri čemu su i jedni i drugi ljudi bili stravično slični ljudima koje poznajemo, volimo i jesmo.

Dakle, naša uloga je naizgled šizofrena jer se radi o dvema vrstama veza. Jedne su uzročno-posledične veze upotrebljive u međunarodnom pravu, veze sa onim što se realno dogodilo i od takvih nas treba braniti (kao državu, pojedinci svakako da treba da budu procesuirani). Druge su one ljudske veze koje nas povezuju sa svim drugim ljudima sa kojima nešto delimo, veze sa onim što je moglo biti i što još može biti. Tim drugim vezama je svako od nas, na pomalo različit način, neporecivo povezan sa Srebrenicom. To su znanja, informacije, meme, mogućnosti identifikacije i empatije. Te veze su tu da ostanu i upravo te veze nam omogućavaju da Srebrenicu ponesemo u budućnost, ne kao skelet u podrumu koji će nas proganjati samo u trenucima samooptuživanja i samonipodaštavanja, nego kao deo prošlosti sa kojim moramo naučiti da živimo i da ga integrišemo u ono što znamo o sebi. Drugim rečima, kao obavezni deo ručnog prtljaga.

Srebrenica u ručnom prtljagu

Srebrenicu treba poneti i nositi svuda sa sobom. Jasno mi je da zvuči kao da nemam poštovanja, ali bojim se da je desakralizacija deo tog procesa nošenja_svuda_sa_sobom. Srebrenica mora da prestane da bude samo stvar sahrana, parastosa i poslednje pribežište u ostrašćenim raspravama, Srebrenica mora da postane deo običnog života. Mi moramo da naučimo da živimo u svetu u kome se dogodila Srebrenica (i srpska sela  oko Srebrenice i Jasenovac i Ruanda i Aušvic), a ti i dalje imaš pravo da ideš u pozorište, pitaš se da li ti dupe izgleda veliko u tim pantalonama, smeješ se kad se neko saplete o koru od banane i zamišljaš seks sa ljudima iz samoposluge. Srebrenica mora da postane deo života jer moramo da naučimo da mislimo kompleksnu realnost u kojoj se dešavaju najdivnije i najstrašnije stvari i i jedne i druge su deo ljudskih mogućnosti.

Da bi se to postiglo, mislim da nam treba više perspektiva u odnosu na Srebrenicu, od kojih na ovom mestu specifično želim da zatražim za sebe (i tebe) dve perspektive, koje obe proizilaze iz ovih drugih, ljudskih i ličnih veza. (To što ih tražim ne znači da mi ih neko uskraćuje, samo mislim da nisu opcije u sadašnjem diskursu o Srebrenici.) Jedna je perspektiva ožalošćenog člana zajednice, druga je perspektiva člana zajednice koji se stidi zbog onoga što se dogodilo.

Da se odmah dogovorimo, osim što je u pitanju događaj koji se odvio među ljudima na kraju dvadesetog veka (i time već obavezuje), Srebrenica je za nas događaj koji se desio u familiji. Te žrtve i ti krvnici su prvo i pre svega bili kompletni i neponovljivi ljudi, ali su takođe i bili ljudi od kojih je svako govorio i mislio jezikom ovog teksta, znao šta je vegeta i ko su Lepa Brena i Ivo Andrić, i bar nekoliko viceva o Muji i Hasi. (A opet neko je umeo da ih priča, a neko nije, neko je voleo mirođiju, a neko nije, neko je znao ruski, neko nije znao da izgovori r, neko je mnogo voleo da peva, a nije umeo, neko je sanjao da postane poznati glumac, neko je možda verovao u paralelne univerzume, a neko je mnogo voleo da pegla jer ga je to smirivalo.) Srebrenica je u tom smislu tako nepodnošljivo naša da je nemoguće ne pripadati i zajednici koja žali žrtve i zajednici koja se stidi što je "izrodila" počinioce.

Kada kažem žaljenje, mislim na neotuđivo pravo svakog od nas da se identifikuje sa svakom žrtvom, zato što je to bio jedinstven i neponovljiv čovek, zato što bio živ i nešto je radio i mislio i mogao je i sada da bude živ i da nešto radi i misli. I u našem slučaju i zato što bismo mi to što radi i misli mogli da razumemo, zato što bi se oko nas protezao široki kulturni domen koji bi nas objedinjavao.

Kada kažem sramota, mislim pre svega na to da su ti počinioci takođe bili ljudi, da je bilo moguće da ljudi nešto tako izvedu, što će tako nešto od sada pa zauvek biti moguće. To je taj stid što smo ljudi. (O ovom stidu podeljenom na celu zajednicu pisali su Primo Levi, Giles Deleuze i Rosi Braidotti, od kojih sam mnogo naučio). I na tom mestu ima jedna mnogo bitna stvar - taj stid, ako je dobro shvaćen, postaje deo onoga što znamo o sebi i mora da nas podstiče na pozitivnu akciju. Upravo zato što masovno ubijanje nije neljudsko (jer životinje nemaju svoje Srebrenice), nego ljudsko i izbežno i zato što mi nemamo ama baš nikoga osim nas samih da nas zaštiti od nas samih. To onda postaje deo onoga što znači biti_čovek, zato što ne postoje neka superiorna bića koja su imuna na Srebrenice u odnosu na koja bismo se osećali manje vredni (iako sve pršti od bogatih kandidata za superiorna bića). Taj ljudski stid kao identitet jeste najbolji način da se Srebrenica ponese u budućnost.

U tom smislu, vreme je da naučimo da idemo kroz život sa ožiljcima i našim beskrajnim mogućnostima zadavanja i zadobijanja ožiljaka (koje počinju recimo kod svakog "Ja ne znam kakvi su to ljudi.", a završavaju se Srebrenicama). Em zato što su naši, em zato što ko misli da ih nema, taj nije dobro pogledao.

U tom smislu bih umesto zaključka voleo da podelim sa vama jednu sasvim malu i ličnu Srebrenicu_u_najavi, koja je možda jedina ratna priča koju imam.

Komšinica_Od_Preko_Puta i Unuk_Joj

Bilo je to negde početkom rata u Hrvatskoj. Moji su valjda bili na nekoj večeri i ostavili su me Komšinici_Od_Preko_Puta da me čuva, a tu je slučajno bio i Unuk_Joj. Recimo da sam ja imao devet godina, a Unuk_Joj negde trinaest. KOPP je imala negde oko sedamdeset godina, tri razreda osnovne škole i vrlo zanimljiv smisao za humor. Glasala je za Slobu jer  je "ona pre komunizma bila niko i ništa." UJ je bio mali dizelaš i išao je na karate. KOPP je zaglušujuće glasno slušala Dnevnikov_Ratni_Dodatak. Kad je UJ čuo o čemu se radi, odvukao me pred TV da gledamo zajedno.

Radilo se o Knindžama, novim superkomandosima Vojske SAO Krajine. I onda se desio dijalog koji je za mene obeležio ceo rat.

UJ /dere se/: Kni-kni-knindže da pobiju sve Hrvate! Kni-kni-knindže da pobiju sve Hrvate!

KOPP: Nemoj tako, sine, i to je neka majka rodila.

I tu je nekako sve - i sva banalnost zla (još vidim trinaestogodišnjeg UJ u trenerci, belim čarapama i plavim Fila papučama za po kući) i sva etička obaveza ovaploćena u svakom ljudskom životu. Razlog što nijedne Kni-kni-knindže ne treba da ubiju ama baš nijedne Hr-hr-hrvate nije u tome što je dvadesetprvi vek i pristojni smo ljudi, već u tome što su ti Hr-hr-hrvati uvek rođeni, jedinstveni i neponovljivi ljudi koji u sebi imaju sposobnost da započnu nešto novo, sposobnost na koju niko nema pravo da stavi tačku.

Ili, što bi rekla Hannah Arendt u "Vita Activa":

"The miracle that saves the world, the realm of human affairs, from its normal, ‘natural’ ruin is ultimately the fact of natality, in which the faculty of action is ontologically rooted. It is, in other words, the birth of new men and the new beginning, the action they are capable of by virtue of being born. Only the full experience of this capacity can bestow upon human affairs faith and hope."

"The fact that man is capable of action means that he is able to perform what is infinitely improbable. And this again is possible because each man is unique, so that with each birth something uniquely new comes into the world. With respect to this somebody who is unique it can be truly said that nobody was there before."

Ja se više ne sećam da li se razgovor tu završio. Što se mene tiče, on se nikad ne završava jer su i jedna i druga replika u njemu temeljni ljudski i civilizacijski stavovi (i ovde "ljudski" i "civilizacijski" ne treba mešati sa "dobrim", "etičnim" ili "OK"). I da bismo bili spremni na taj razgovor, mi moramo da ponesemo svu Srebrenicu koju možemo u svom prtljagu, a opet tako da nam ne popucaju koferi i ostave nas tamo gde smo. A pakovanje, slažem se, nije jednostavan posao, tim pre što dobar deo njega mora da završi svako za sebe. Pa i ti.

Marko Simonović

*Hvala dragoj Nikici za sve komentare na prethodne verzije ovog teksta i beskrajno dragocene diskusije. Sve preostale greške su moje.