Prijatelji stari, gde sam
i šta se to mene tiče?
S Terazija vila kliče
"Gde si, srpski Dubrovniče"
"Gledala sam Terezu Kesoviju u Žikinoj šarenici", reče mi Tijana nedavno. To dođe kao da je rekla: "Gledala sam Thompsona u Guči" ili "Gledala sam Partibrejkerse u Gadžinom Hanu". Osim što su mi Thompson i Partibrejkersi nekako likovi iz sadašnjosti, dok sam za Terezu znao samo kao za neku pevačicu iz prošlosti koja je bila jako poznata, ali se onda devedesetih aktivno onesvešćivala od ljubavi pred Tuđmanom, pa su je u Srbiji malo potisnuli. Ako dobro shvatam, Tereza je generaciji mojih roditelja u nekom statusu kao bivša ljubav sa kojom su imali dugu vezu i sa kojom bi ostali u korektnim odnosima, ali se ona posle zamonašila. Ili postala striptizeta, svejedno.
Ali evo, danas, nakon što sam pogledao sve priloge o Terezinom povratku u Beograd, izgleda mi kao da smo sve vreme samo čekali da dođe Tereza i proglasi da je rat konačno gotov, da je ljubav pobedila mržnju. Tako ti je to sa Terezama, sve ti objasne, pa ti još i unazad objasne.
Samo mene tu fascinira jedna druga stvar: sva ta rodnost cele situacije. Tereza je nekako sva žena, čak ima i tu kuću (zapravo vikendica, koju su joj srušili Crnogorci) o kojoj priča kao da je u pitanju bilo ognjište nad kojim je majčinski bdila. Terezu u Srbiju zapravo dovodi jedna Natalija, ovde o njoj govore tri žene (mada se pojavljuje i jedan beli i nemušti Đorđe Marjanović). Tereza kao svoje beogradske prijatelje spominje i Nadu Knežević i Senku i Biseru Veletanlić i Lolu Novaković. Nekako kao da je ovaj ceo događaj zapravo potpuno ženski, samo niko o tome ne govori, jer niko ne kapira ili ne želi da ubije magiju.
Samo najženskija stvar u ovoj komplikovanoj vezi desila se pet godina pre "povratka". Tada je jedna Novinarka iz Beograda (NiB) otišla u Dubrovnik i napravila intervju sa Terezom Kesovijom. Tu se od negde 27:00 dešava jedna potpuno suludo trashy scena, gde NiB nakon nekoliko intimnih pitanja poteže pitanje da li je Tereza dok su razgovarale "imala osećaj" da je NiB jelte "novinarka iz Beograda", na šta joj se Tereza kune Bogom da ga nije imala, nakon čega se svi naježe i svima se oči napune suzama, ali se NiB i Tereza i dalje uporno gledaju u oči. I to je taj trenutak, koliko god suludo i isforsirano započet, kada se meni čini da se jedna pred drugom nalaze sve žene, koje ne razumeju i ne veruju da je sve došlo dotle dokle je došlo. Takav pogled nikada ne bi mogao da postoji između dva muškarca ili između žene i muškarca (ne u smislu da je to sudbina, nego u smislu da je to Balkan). E sad, sve što se dalje dešava jeste povratak iz tog kratkog ženskog pakta u stari dobri svet ("Šta ćeš, valjda tako mora bit"), u kome postoje političari (važni muškarci u odelima), u kome postoje vojske (pune muškaraca) koje se oforme i bore u ime naroda (vođenih očevima nacija, nikada majkama). I tu se Tereza, uvek već politička, a da to ne shvata, povlači u čauru apolitičnog umetnika ("Dokle god se bude pjesma tumačila na način da služi politici, dotle će živjeti zlo").
And so it is. Tereza je lepo potcrtala granicu između politike i onoga na šta ona kao umetnik i žena može uticati. Žene su suprotno od politike, žene su "drugo" politike. Merima "Pevala sam ja i Josipu Brozu, pa što ne bi i Slobodanu, našem divnom predsedniku i čoveku!" Njegomir je na koncertu neka druga Merima Njegomir. Žene (i umetnici) su tu da šire ljubav, mašnice i leptiriće, i neodgovorno apstraktne ideje ("Mir, mir, mir... i da se volimo.. strašno"). Ono što je isključeno jeste da se dovede u pitanje ijedna kategorija na kojoj su bile definisane zaraćene strane. Ne, Tereza je savršeno kompetentna u novom parcelisanju i nije se nijednom saplela ni o državne ni o etničke ni o verske granice, nešto što meni nikad ne uspeva. "Mi smo jednostavno sudbinski vezani. Mi ne možemo pomaknuti granice naših zemalja." Ne možemo, draga moja Tereza, ne možemo pomaknuti nijedne granice, a naročito ako mislimo da su te granice organske ili bogom dane ili naša suština i/ili sudbina. I ako nam dug i dirnut pogled seže do onoga što sedi ispred nas. U publici ili otherwise.
A Srbi i Hrvati (da ne kažem "Srbi" i "Hrvati", neko bi se mogao uvrediti) ostaće ljubavni roman u nastavcima, jer koliko god da se udalje i šta god jedni drugima da urade, uvek će moći da se nađu za 25 godina i na svom zajedničkom jeziku jedni drugima ispričaju svoju ljudsku priču i dožive je petsto puta intenzivnije nego da se prvo nisu mrzeli. Da ne kažem žensku. I da ne kažem otpevaju.
No comments:
Post a Comment