Moramo se suprotstaviti ljudima koji misle 'Ja sam ovo, ja sam ono' i koji štaviše to čine u psihoanalitičkim okvirima (povezujući sve sa svojim detinjstvom i sudbinom), misleći u neverovatnim i nepouzdanim okvirima: ne znam šta sam - morao bih da istražujem i eksperimentišem sa toliko stvari na nenarcistički i needipalan način - nijedan gej ne može sa sigurnošću reći 'Ja sam gej'.
Gilles Deleuze
[…] no "gay liberation movement" is possible as long as homosexuality is caught up in a relation of exclusive disjunction with heterosexuality, a relation that ascribes them both to a common Oedipal and castrating stock, charged with ensuring only their differentiation in two noncommunicating series, instead of bringing to light their reciprocal inclusion and their transverse communication in the decoded flows of desire […]
Deleuze & Guattari
Dan posle Prajda 2011Svi ga već vidimo. Van povorke će biti_bilo gadno i neprijatno, neki će ljudi biti povređeni, Srbija će se čuditi koga se to branilo ogromnom silom i ordijom od njenih para i zašto taj Zapad kog đavola toliko insistira na tome da 500 pedera (jer ne zna ti Srbija izgovoriti LGBT) prošeta baš tu, baš tada, pa onda nigde i nikad do sledeće godine u isto vreme. U povorci će pak biti_bilo veličanstveno i duhovito, ljudi će imati utisak da su napravili istoriju, i da su se za kratko našli među svojima i normalnima.
Onda će se svi dohvatiti medija i početi da tolkuju ono što se dogodilo kao svoju pobedu: organizatori (i LGBT) će pobediti zato što je Prajd održan, nasilje će pobediti zato što se i ono održalo (a negde će se već održati), Đilas će pobediti zato što told you so, Tadić će pobediti zato što postoje stvari koje nasilnici nisu srušili.
A tako će biti i 2012. i 2013. i vazda, a život LGBT ljudi će biti onoliko nemoguć koliko je vazda bio. To je zato što Parada (!) ponosa (!) govori jednim jezikom koji, ako ga već ne razumeš, nećeš ga naučiti od Parade, a ako ga pak već razumeš, ne treba ti Parada ponosa.
Parada u Srbiji jeste i ostaje jedan sumnjivi uvozni proizvod na nečitljivim uputstvom na lošem srpskom. Uputstvom kojim ne znam zašto bi se neko baktao.
Sve kreće naopako već kod imena. Zna se bre šta je parada i šta je ponos.
Kakva bre parada?
Kakva bre parada za ljudska prava? To prosto nema smisla u Srbiji. Ne možeš na paradi bilo čega tražiti pravo da te ostave da živiš, da te ne pretuku i ne razbaštine i ne ostave bez prihoda, ne možeš na paradi da menjaš nepravedno društvo u pravedno.
Ali nije to sve. Ne možeš ni tek tako da podržavaš nečiju paradu. Parada po definiciji nije događaj za simpatizere sa bezinteresnim dopadanjem. Parada je mesto gde se ljudi okupljaju zbog zajedničkog ukusa i afiniteta. Parada je mesto istosti i ujedinjenosti jedne zajednice, ne mesto gde se okupljaju oni koji misle da tu zajednicu niko ne treba da prebija, onako, bezinteresno, prosto jer ne treba.
Zamislite sredovečnog profesora hemije iz Sopota koji ide na Prajd zato što misli da nije lepo da se neko bije zato što je LGBT. Ne zato što zna nekog geja/lezbejku/bija/transroda, ne, samo zato što misli da je to glupo. A sad zamislite nešto zamislivo da biste primetili razliku.
Parada je, lepo naš jezik kaže, kad se nečim paradira - kad se nešto pokazuje iz obesti i zabave. Parada je stvar iz domena dokolice. I dok god se to bude zvalo parada, biće ljudi koji insistiraju da oni ne paradiraju zbog svega što jesu i imaće određeno pravo.
Kakav bre ponos?
Ideja ponosa je još uvezenija i još manje razumljiva. Amerima je potrebno da njihovi roditelji budu ponosni na to kako su ispali. I u Americi se (tih šezdesetih i sedamdesetih) tačno zna(lo) šta sve možeš biti i na šta od toga smeš da budeš ponosan. Prajd je u tom smislu imao bar dve misije: (1) da pokaže svima da gejevi postoje kao opcija i (2) da stavi homoseksualnost na spisak stvari ne koje možeš biti ponosan. Jasna stvar.
U Srbiji 2011. je potreba za ovim ekstremnim sportom mnogo manje očigledna. Prvo, svi znaju da LGBT ljudi postoje i da ih je "između 3 i 100%" (vratiću se na ovo na kraju). Drugo, mi smo društvo u kome i te kako postoje stvari koje bez problema možeš biti, a da ti niko ne da za pravo da budeš ponosan na njih, a da opet nikom ne pada na pamet da te zbog njih tuče (čiča i mlada devojka, nevenčani parovi, švaleracije, vanbračna deca, you name it).
I jedno i drugo su razlozi da se svaka borba za jednaka prava započne sa sasvim drugog mesta, a bome i završi na drugom mestu od onoga na kom se to dešavalo po raznim zapadima. U tom smislu, ako je Srbija zbog nečeg bedna i zaostala, to nije zato što u njoj ne može da se održi čestiti Prajd, već zato što svi koji se bave njenom boljom budućnošću tu budućnost vide ili kao povratak mitologizovane prošlosti (pozdrav ekipi iz Dveri) ili kao dolazak sadašnjosti mitologizovanog Zapada (pozdrav Drugoj Srbiji i organizatorima Prajda). Drugim rečima, kao i obično, najveći problem je kreativnost.
Uostalom, i to nija zanemariva prednost, mi možemo i da pogledamo zemlje koje su stigle "tamo" i meni je čast da vam kratko raportiram iz jedne takve.
Šta je cilj prajdova? iliti Šta bre da se upiše u Veliku Knjigu Ljudskih Mogućnosti?
Ja, bojim se, živim u zemlji gde su prajdovi isprajdovali svoje i gde je njihov cilj postignut - u rigidne definicije mogućih seksualnosti dodati su i oni_koji_vole_isto i oni_koji_vole_oba, sašivene su uniforme, pokačene su zastave na mestima okupljanja i svako zna šta je i na šta mu/joj se diže i svako je svoju preferenciju raportirao široj zajednici. Preferencija je ironično adekvatna reč - nije bitno koga voliš, nije bitno ni s kim spavaš, bitno je samo na šta se ložiš. Potrošački mentalitet at its best.
Ja ne želim takvu budućnost za Srbiju. Ako već moramo da je menjamo (a ja se slažem da moramo), ne moramo u tom pravcu i prekopiranim sredstvima. Ne treba da bude cilj da svako može da maše svojom malom ličnom preferencijom za određene genitalije oko koje je sazidao ceo svoj identitet. Nema tu šta da se legitimizuje još i to (i to i to) kao legitimna orijentacija. legitimna je bre svaka legalna orijentacija. Legitimna je i Vučelićeva orijentacija na pevaljke, legitimna je i orijentacija pevaljki na mafijaše jer one time što imaju seks sa mafijašima ne krše nijedan zakon.
Drugim rečima, Prajd je, nažalost, saying yes to the game. Prajd priznaje da je mnogo bitno koje genitalije nas više zanimaju i da treba da branimo svoje pravo da nas zanimaju baš te koje nas zanimaju.
Ja želim da predložim radikalno drugačiji pristup - treba da se borimo za opšte pravo da nas zanimaju bilo koje punoletne i razumne genitalije, i za pravo da sa tim genitalijama opštimo ako se one sa time slažu, a da nam zbog toga niko ne čini život nemogućim jer to nema veze ni sa kim drugim. Da, borba i za Vučelićevu i pevaljsku želju (sa njihovom saglasnošću ili bez nje) je tu ključni sastojak.
Parada Irelevantnosti Irelevantnih Razlika
To je jedna dugo ignorisana očiglednost: to s kim spavamo i na šta nam se diže irelevantno je za širu zajednicu dok god je legalno.
Da bi se desilo priznanje te očiglednosti nije potrebna jednokratna Parada Ponosa Na Jednu Ili Četiri Od Milion Mogućih Seksualnosti (Prajd) nego kontinuirana Parada Irelevantnosti Irelevantnih Razlika (PIIR).
Da bi se desilo priznanje te očiglednosti nije potrebna jednokratna Parada Ponosa Na Jednu Ili Četiri Od Milion Mogućih Seksualnosti (Prajd) nego kontinuirana Parada Irelevantnosti Irelevantnih Razlika (PIIR).
Mislim da je konačno vreme da pocepamo trake sa crtežima genitalija koje su nam/smo si pokačili i dogovorimo se da nema tu ništa socijalno relevantno i sveto i definišuće i da nije gej ok, nego je sve u kontinuumu od kaluđerske želje za neželjom, preko Karleušine želje za mafiozom do moje želje za nefalocentričnim extended_cuddlingom em ok, em socijalno irelevantno.
Tek kad prestanemo da budemo deo tih "između 3 i 100%" ili njegove dopune do celine, moći ćemo da zamislimo kako je živeti u zajednici različitih i ravnopravnih jedinstvenih ljudi. PIIR u tom smislu znači jedno veliko odbijanje igre koju nameću i LGBT i njihovi mrzitelji (i sasvim je nebitno ko je prvi počeo). PIIR se dobrim delom sastoji iz neophodnog komplikovanja pojednostavljene slike koju nameće sadašnji diskurs.
Drugim rečima, krajnje je vreme da se "mi liberalni" dobrovoljno i strateški "pocepamo" i priznamo svoju ne-istost, kako bismo mogli da ukažemo na beskrajne kontradikcije "njih neliberalnih". Ako LGBT strateški napuste poziciju manjine i postanu deo većine, ako se dogovorimo da smo mi svi ljudi koji imaju tela i neku vrstu seksualne želje, neku potrebu da nekako dodirujemo i budemo dodirnuti, onda možemo da pitamo kako su za SPC gejevi (or, as I like to call them, "gejevi") uopšte kategorija, kako su različiti različiti od preljubnika i onanista i onih što žive nevenčani i da li Dveri i Crkva i navijači i Naši imaju isti stav prema oralnom i analnom i grupnom heteroseksualnom seksu i zašto je nemoral svuda, ali je fizičko nasilje opcija samo kada je "homoseksualizam" u pitanju i kako to da niko ne upada na splavove i pena-žurke da tamo uteruje pravoslavlje i javni moral.
Tek kad prestanemo da budemo deo tih "između 3 i 100%" ili njegove dopune do celine, moći ćemo da zamislimo kako je živeti u zajednici različitih i ravnopravnih jedinstvenih ljudi. PIIR u tom smislu znači jedno veliko odbijanje igre koju nameću i LGBT i njihovi mrzitelji (i sasvim je nebitno ko je prvi počeo). PIIR se dobrim delom sastoji iz neophodnog komplikovanja pojednostavljene slike koju nameće sadašnji diskurs.
Drugim rečima, krajnje je vreme da se "mi liberalni" dobrovoljno i strateški "pocepamo" i priznamo svoju ne-istost, kako bismo mogli da ukažemo na beskrajne kontradikcije "njih neliberalnih". Ako LGBT strateški napuste poziciju manjine i postanu deo većine, ako se dogovorimo da smo mi svi ljudi koji imaju tela i neku vrstu seksualne želje, neku potrebu da nekako dodirujemo i budemo dodirnuti, onda možemo da pitamo kako su za SPC gejevi (or, as I like to call them, "gejevi") uopšte kategorija, kako su različiti različiti od preljubnika i onanista i onih što žive nevenčani i da li Dveri i Crkva i navijači i Naši imaju isti stav prema oralnom i analnom i grupnom heteroseksualnom seksu i zašto je nemoral svuda, ali je fizičko nasilje opcija samo kada je "homoseksualizam" u pitanju i kako to da niko ne upada na splavove i pena-žurke da tamo uteruje pravoslavlje i javni moral.
Ali nije to sve. Dok god se ne dogovorimo da će svet za koji se borimo nekako morati da inkorporira i Palmu i Đilasa i sve batice koji na njemu žive, politika oslobađanja LGBT-ja će ličiti na politiku naše vlade prema Kosovu - bavićemo se samo manjinom u nadi da će se većina spontano prilagoditi ili iseliti ili ispariti.
Učesnici PIIR-a se kao i svi ostali bave pitanjem: "Šta će reći svet?". Ali ne svet definisan kao stričevi, komšinice i koleginice koje pitaju kad će da zakmeči, niti svet definisan kao Zapad u kome je sloboda osvojena, već svet kao komplikovana realnost u kojoj živimo i mi i Palma i batice, svet kao zajednička kuća koju možemo menjati samo iznutra. I taj svet će reći ono što ga mi naučimo da kaže.
Ako je Prajd manifestacija visokog rizika, PIIR je manifestacija visoke odgovornosti, jer se održava gde god da se nađu ljudi koji su odlučili da u njoj učestvuju. I zato je bitno da se svuda nađemo i da svuda komplikujemo i ukazujemo.
Ali PIIR se brani i na Prajdu?
Vaistinu. PIIR je svugde gde ljudi razmišljaju. PIIR je na mnogim poljima već počeo. Ako je na prošlogodišnjem Prajdu bilo 20 ljudi koje znam, onda je 18 bilo "strejt", a dvoje "LGBT".
Ali dva su tu problema zbog kojih nijedan prajd ne može biti PIIR:
(1) Ovih 18 je mislilo da je to što se tu dešava imalo više veze sa ovo dvoje nego sa njima samima. I to će zauvek ostati problem sa neizgovorivom "Paradom Ponosa LGBT osoba" koja se brzo prevede u "Gaj paradu" (čak i od strane vicepremijera Dačića). Ima tu nešto kapitalističkog individualizma što nas sprečava da priznamo da javne stvari uvek radimo za svet, i za one koji postoje a ne znamo ih ,i za one koji će tek da postoje.
(2) Prajd se održava tad i tad i tu i tu i kao takav nosi sa sobom opasnost da se pretvori u neku ekstemnu verziju Osmog marta, folklornu i potpuno odvojenu od realnosti. I kao i kod svega ekstremnog, ljudi će sa zadovoljstvom pripremiti kokice i ispratiti sve zanimljive okršaje, ali će se, kao i kod svakog osmog marta, devetog, desetog i jedeanestog marta ponašati kao da osmog nikada nije ni bilo.
Jerbo nije mudro sve što je zagarantovano ustavom
Da se razumemo, Prajd ima ustavom zagarantovano pravo da se desi i država ima učiniti sve da se to pravo ispoštuje. Ali to što nešto ima pravo da se desi još uvek ne znači da je dobro da se desi. Meni je ustavom zagarantovano pravo da štrajkujem glađu dok mi se ne omogući da letim, čak i da umrem od te iste gladi, ali to još uvek ne znači da to treba i da uradim. Ta akcija ne bi bila održiva.
Ja sve nešto mislim da Prajd ne treba da se održi jer je jednako tako neodrživ, održao se ili ne, zato što je potpuno nečitljiv društvu u kome bi se održao.
To neodržavanje nipošto ne sme da bude zbog zabrane od strane države (jer bi onda država indeed kapitulirala pred nasilnicima). Potrebno je da se organizatori zgledaju, urade cost-benefit analizu, odustanu od ove akcije i smisle nešto drugo, nešto divlje, nešto održivo: nešto što će za promenu promeniti Srbiju.
Da se razumemo, Prajd ima ustavom zagarantovano pravo da se desi i država ima učiniti sve da se to pravo ispoštuje. Ali to što nešto ima pravo da se desi još uvek ne znači da je dobro da se desi. Meni je ustavom zagarantovano pravo da štrajkujem glađu dok mi se ne omogući da letim, čak i da umrem od te iste gladi, ali to još uvek ne znači da to treba i da uradim. Ta akcija ne bi bila održiva.
Ja sve nešto mislim da Prajd ne treba da se održi jer je jednako tako neodrživ, održao se ili ne, zato što je potpuno nečitljiv društvu u kome bi se održao.
To neodržavanje nipošto ne sme da bude zbog zabrane od strane države (jer bi onda država indeed kapitulirala pred nasilnicima). Potrebno je da se organizatori zgledaju, urade cost-benefit analizu, odustanu od ove akcije i smisle nešto drugo, nešto divlje, nešto održivo: nešto što će za promenu promeniti Srbiju.
Eto, to je bilo sve o svetu u kome postoji šansa da se organizatori predomisle. A pošto neće, na svakom od nas je da odluči da li njegovo/njeno pojavljivanje tamo korisno ili nekorisno. I šta god da odlučimo i šta god da se desi tog 2. oktobra - dajmo se insPIIRisati!
